Intervju sa Anom Radun-Tomić

Ana Radun Tomić. Možda vam je ovo ime odnekud poznato, svakako jeste ako ste u skorije vreme posećivali velike knjižare - Vulkan i Delfi. Upravo ovo ime nalazi se na jednom od novih izdanja sa jubilarnog 60. međunarodnog beogradskog sajma knjiga, na interesantnom romanu pod nazivom Princ sa bombonjerom.

 

Drugi pak Anu pamte kao jednu od retkih, a možda i jedinu studentkinju Visoke ICT škole koja je položila čak 22 ispita za godinu dana i tako diplomirala kao strukovni inženjer elektrotehnike i računarstva za dve godine.

Ana je rođena u Bosni i Hercegovini, još kao dete preselila se za Beograd vođena teskobom građanskog rata. Već od malih nogu angažuje se u književnosti gde osvaja veliki broj nagrada, a nedavno je nominovana i za čuvenu NIN-ovu nagradu.

Da bismo se upoznali sa sa ovom mladom književnicom, postavili smo joj nekoliko pitanja kako iz domena književnosti tako i pitanja vezana za njene studije.

1.  Da li je teško imati hobi poput književnosti i studirati u isto vreme? Sa kojim si se sve teškoćama susrela tokom studija i kako si se izborila sa njima?

Moje lično iskustvo pokazuje da jeste. Jedva sam stizala da pročitam poneki roman u toku meseca dok sam bila na studijama. To su bila izdanja koja su u meni budila najveći žar dok bih listala da vidim šta se otprilike dešava između korica, pa sam ih izdvajala iz gomile i davala im tu povlasticu da remete moje slobodno vreme jer sam želela da imam trenutke u kojima iz svakodnevnice isplovljavam ka svetu čudesa koji dobro štivo donosi čitaocu slično kao neki akcioni film, drama, serija sa snažnom pričom i likovima, zavisno ko šta voli.

2.  Prošle godine napisala si roman Princ sa bombonjerom. Kako si došla na ideju da napišeš ljubavno-psihološki roman koji govori o odnosima izeđu devojaka i muškaraca?

Roman je, u stvari, posvećen mojim prijateljima i svim ljudima kojima je ljubav potrebna. Dok sam ja imala jaku i dobru vezu, mnoge osobe iz mog okruženja su mi pričale svoje muke na temu muško-ženskih odnosa. Nekako su se, delovanjem jedno na drugo tražeći da svako dobije ono što želi, preteranom odbranom ličnih navika bez stvorene dovoljno jake bliskosti da ne bi bilo fatalno po vezu, već samo prelazni period, nepromenljivošću i bez težnje da se prilagode makar promil osobi s kojom pokušavaju da stvore zajednicu, ili sopstvenom inertnošću prilikom potrage za istom (znate ono: nisam ja te sreće da se „smuvam“ s nekim večeras, ni sutra, ni nikad, pa zašto da izlazim iz svoje zone udobnosti i da uopšte tražim osobu koju, u stvari, zamišljam svakog dana pored sebe), uplitali u krug u ljubavne probleme koje su već imali. Često čujem od: ona je prelepa za mene, ona nije dovoljno lepa za mene, on je bezosećajno đubre koje me je prevarilo, ona je htela da „sedi na dve stolice“, ja nemam nikog kad se vraćam kući, a to bi mi baš značilo i sl. Time me je okolina motivisala da istražim šta to čine da bi se razdvojili, a šta da bi se zbližili muškarci i žene. Naravno, nije sve uspelo da stane u roman, samo poneke osobine i situacije.

3.  Kome je namenjen tvoj roman? Samo devojkama ili ga mogu čitati i muškarci?

Preporučujem ga svakoj osobi koja želi da čuje još jedno novo viđenje stvari. Pošto opisujem razmišljanja i postupke dečka i devojke, verovatno će oba pola prepoznati ponešto što oni sami imaju, a i neku osobinu sadšnjeg/bivšeg partnera ili nešto što bi želeli da im se desi.

4.  Koja su to glavna pitanja na koja tvoj roman daje odgovore?

Hahaha, vrlo složeno pisanje. Možda na neke od večitih tema, da muškarci i žene biološki ne mogu da razmišljaju isto. Mi prosto nismo sa iste planete. Zato, ponavljam, imam dva glavna lika, Anastasiju i Andreja, čiji je zadatak da čitaoce vode kroz oba sveta, i muški i ženski...

5.  Da li je danas teško zasnovati stabilnu i kvalitetnu vezu i koji su razlozi za to?

I jeste i nije. Često sam bila protiv one izreke „Sve se može kad se hoće“, ali sam videla da stvari u životu povremeno baš tako idu. Recimo, bila sam udaljena 500 km od mog sadašnjeg muža, koji je u to vreme radio, pa smo stigli da napredujemo i da se viđamo više puta mesečno. Položila sam dve školske godine, a uspela sam da ga volim koliko mi se hoće. Nisam morala da ostavim ljubav zbog uspeha. Problem koji vidim kod drugih ljudi jeste da nemaju onoliko energije koliko i ja ili ne smatraju da trebaju toliko da se bore. Takođe, jako je teško materijalno obezbediti život. Ponekad je i to prepreka stvaranju porodice pre nego što se „druge stvari završe“ (nađe zadovoljavajući posao i sl). Mi smo planetarno ušli u neku eru uživanja. Ceo svet luduje, ima ljudi koji ne žele da se skrase.

6.  Da li je roman autobiografski ili pak ima neki autobiografski sadržaj?

Princ sa bombonjerom je najvećim procentom blago izmenjena priča svih nas. Normalno je da ima i nekih mojih doživljaja, u manjoj meri, pošto sam se okrenula ka pitanju šta to inače ljudi rade dok se privlače i obigravaju jedno oko drugog pokušavajući da stvore vezu ili prolaznu avanturu u obliku u kom bi najviše želeli da je imaju.

7.  Suočeni smo sa velikim padom morala u današnjem društvu. Prosečnom čitaocu nameću se slični romani bazirani na materijalnoj koristi u vezi i slično. Da li ovaj i slični romani pomažu mladim devojkama da u vezi traže prave vrednosti?

Nadam se da da. Anastasija se trudi da uspe, koliko god to povremeno i besmisleno zvučalo. Recimo, propušta praksu vezanu za kurs u koji je uložila i vreme i novac, ali pokušava da je pronađe na drugom mestu da joj ne bi propala godina. Andrej ima novca, ali prezire devojke koje bi klečale pred njim i baš ga zato kasnije ni ne spominje kad se zainteresuje za ozbiljnu vezu, a ona ga ni ne pita. I kad pošizi, to se desi jer misli da je neshvaćena, dok njemu ništa nije jasno. Pokušala sam da se okrenem ka većoj istini od materijalne – da li zaista mogu da budu zajedno, ima li to smisla.

8.  ICT časopis piše o modernim tehnologijama. Kako tehnologija utiče na mlade? Da li pomaže u održavanju veza ili pak odmaže? Da li je mladima danas lakše da pronađu svoju srodnu dušu?

Razni događaji sa zajedničkom tematikom mogu spojiti mnoge ljude, a tehnologija je zaista odgovorna za da se nađu na istom mestu u isto vreme. Sve ostalo je na njima. Meni je skajp bio od ogromne pomoći u vezi. Mislim da može da odmogne samo osobama koje žele nešto da sakriju. Iskrenima ne smeta ni da loša stvar izađe na videlo jer je to prilika da se ista prevaziđe.

9.  Kako gledaš na svoje kolege, mlade autore u Srbiji? Imaju li perspektivu i potreban kvalitet?

Kao kolege vidim i inženjere, pored pisaca. Mislim da nam je svima zajedno dosta teško. Kvalitet je definitivno prisutan. Ne kažem da svako zna znanje, ali ima više vrlo dobro obrazovanih i sposobnih ljudi, nego što ima prilika za njih da se ostvare. Jedina nada je u neprekidnom pokušavanju. Tako možemo i  da se usavršimo i da, možda, naletimo na priliku koja nam se dopada. Svakako ne treba odmah odustati i ako nam se nešto ne čini da je dovoljno dobro. Može da se desi da samo iskustvo bude kasnije od pomoći.

10.  I za sam kraj, kako pamtiš studije u Visokoj ICT školi? Da li bi izdvojila nekog profesora koji je ostavio veliki utisak na tebe?

Svi profesori su veoma obrazovane i prijatne ličnosti. Problem nas studenata je pružanje otpora i pobuna čim nam se nešto ne dopada. Kao narod vrlo teško trpimo autoritet, što bismo trebali da promenimo. Na studijama se ne radi o „kažem ja tebi ovo, kažeš ti meni ono“, već o prenošenju gradiva, metoda proučavanja i o samostalnom radu koji mora da zauzme najviše truda i vremena, inače ne bi bila reč o studiranju. Svi profesori sa moje katedre su OK, bilo bi nefer prema ostalima da nekog izdvojim jer su me zaista svi jako pdržali kad su videli da se trudim da napredujem.

Tags: 
Aktuelan: