Intervju sa profesorkom Majdom Medić

Imamo čast da vam predstavimo Majdu Medić, profesorku sporta i rekreacije u Visokoj ICT školi, koja je oformila savršenu ekipu za sve sportove i zbog koje će nam zabraniti učešća na Elektrijadama. Sa Elektrijade su zlato doneli odbojkaši, šahisti, kao i Ivan Takač u stonom tenisu – pojedinačno. Srebro su doneli košarkaši i odbojkašice, dok su se fudbaleri kao i odbojkaši izborili da se u narednoj sezoni takmiče u prvoj univerzitetskoj ligi.

  1. Kada i kako je naša škola počela da učestvuje na Elektrijadi?

Pre dvadesetak godina smo oformili prve ekipe i krenuli na turnire, a naša prva Elektrijada je bila 1996. godine. Nekoliko mojih kolega je sa ETF-a i od njih sam saznala da je to turnir sa dobrom organizacijom i dugom tradicijom.

  1. Da li ste zadovoljni uspehom naših sportista na Elektrijadi?

I više nego zadovoljna! Svake godine se ostali učesnici pitaju šta može da postigne naša mala družina. Oko nas su sve veliki fakulteti sa mnogobrojnijim ekipama. Kako takmičenje odmiče i ređaju se pobede, raste i ugled Visoke ICT škole. Pre nekoliko godina smo od protivnika čuli dobacivanje: „Vi ste samo Viša PTT“. Nisu nas obeshrabrili, naprotiv, pobedili smo i pevali iz sveg glasa: „Mi smi samo Viša PTT.“ I sada, kada pobeđujemo, pevamo isto.

  1. Šta Vam daje motivaciju za uspešan rad sa mladima?

Ja volim svoj poziv i uživam u radu sa mladima. Imam tu privilegiju da studente ne ispitujem i ne ocenjujem ono što su naučili. Naš odnos nije klasičan odnos profesora i studenta. Često sam savetnik ili zdravstveni radnik. Bilo je generacija koje su me zvale mama Majda.

  1. Koje su vrednosti naših studenata po Vašem mišljenju?

Naši studenti su u većini dobri ljudi, spremni na saradnju. Mnogi rade uz studije, bore se da podele sa  roditeljima teret studiranja u Beogradu. Često imaju zdravstvene ili porodične probleme o kojima ne žele da pričaju. Svoje obaveze izvršavaju, bar što se mog predmeta tiče. Sportisti su posebna priča: sa radošću se okupljaju, treniraju i međusobno se pomažu, a vikendom, dok drugi idu u provod, igraju utakmice.   

  1. Kako Vi i sportisti proslavljate pobede?

Najlepše su proslave na samom terenu posle ljute i neizvesne bitke. Radost pobede je tada najslađa. Najsvečanije je na dodeli pehara kada,  među 2000 studenata iz više zemalja, malo, malo, pa prozovu Visoku ICT da primi odličje. Lepo je kada se studenti vrate sa punim rukama pehara i kada u školi organizujemo zakusku, pustimo snimke i još jednom odgledamo, uz smeh i pesmu ono što je kamera zabeležila. Tu su slavljeničke torte, vatromet i naravno, šampanjac.

  1. Koje su Vaše vrednosti u vezi s poslom koji obavljate u Visokoj ICT školi?

Nezahvalno je o sebi pisati. To bi bolje rekli sami studenti.

Jedno bi govorili oni koji idu na plivanje, drugo oni koji igraju košarku ili odbojku, sasvim različito oni koj idu na časove joge ili aerobik. Članovi sportskih ekipa bi imali sasvim drugu priču. Ja mogu da kažem da sa ljubavlju radim to što radim.

  1. U čemu je tajna formula naših sportista?

Pre svega, naša škola je jedna od retkih koja ima organizovanu nastavu sporta i rekreacije. Imamo sportsku salu sa pratećom opremom i balon za fudbal. Studentima je omogućeno da redovno treniraju i oni to koriste. Ja sam tu da ih okupim, koordiniram i organizujem turnire u školi. Novi studenti čim stignu čuju za uspehe prethodnih generacija i ne žele da zaostanu za njima. Igrači biraju kapitena i uvažavaju ga. Nesporazumi se rešavaju razgovorom, oseća se timski duh. U ekipu može ući samo onaj ko to prihvata. Nema „zvezdi“. Druženje se nastavlja posle svakog treninga, a prijateljstva traju i nakon završenih studija. Na svadbama naših bivših sportista često veliki sto zauzima cela sportska ekipa.

  1. Na koliko Elektrijada ste bili kao stručni vodič? Možete li nam ispričati nešto lepo što Vam se desilo, a što nikad nećete zaboraviti?

Bila sam na 10 turnira. Nisu to sve bile Elektrijade. Jedno vreme smo učestvovali na Višijadama. Kada razmišljam šta da navedem kao poslednji odgovor, kroz glavu mi prolaze najrazličitije scene koje mame osmeh na lice. To su događaji koji se, među učesnicima godinama prepričavaju, a ima ih bezbroj. Ne mogu ni jedan da izdvojim, a ni školski časopis nije zgodno mesto gde bi se oni opisivali.

Tags: 
Aktuelan: