Intervju sa Stefanom Milenkovićem, kapitenom košarkaškog tima Visoke ICT

Čast nam je da možemo da Vam predstavimo kapitena košarkaške ekipe Visoke ICT, koji je sjajnom igrom i organizacijom, ostavljajući srce na terenu, pomogao svom timu da ostvari niz pobeda. U nastavku pročitajte šta on misli o svojim saigračima, kako je počeo da se bavi košarkom, kao i to da li je plišani lav kralj plišanih životinja.

Reci nam nešto o sebi, kada i kako si počeo da se baviš košarkom?

Stefan: Zovem se Stefan Milenković (ne sviram violinu, operisan sam od muzike), zovu me Pepa od 1. razreda Osnovne škole, ni dan danas ne znam zašto (inače za vašu informaciju Pepa prase tada nije bio ni u planu da bude crtani lik).

Rođen sam 13.1. 1989.godine i to u petak, zivim u Borči (15 min do centra grada), omiljeni bus: 95.

Košarkom sam počeo da se bavim na nagovor moje baba Borke, koju sam redovno pobeđivao u duelima „Put oko sveta“ i „Amerikancu“. Valjda je bilo sramota kad je pitaju drugarice iz sela  koji je bio rezultat da kaže da je izgubila od unuka amatera, pa k’o veli da me gurne među profi igrače na prave dimenzije terena i pravu visinu koša.

To je bilo davne 1999.godine, kada sam krenuo u 4. razred Osnovne nakon kvarno polozenog 3. razreda odličnim uspehom 5.0 zbog bombardovanja.

Kako pamtiš školovanje na Visokoj ICT školi, koji smer si upisao/završio, i da li si zadovoljan?

Stefan: Školovanje na Visokoj ICT mi je proteklo u jako pozitivnom svetlu i okruženju, uz sjajno društvo i  kafane ispred škole.  Toliko mi je bilo dobro da mi sad nije žao što sam prve dve godine obnovio i išao duplo više nego što je trebalo. Posle sam se uozbiljio i dao sve takoreći na vreme i sada umesto da pišem diplomski, ja odgovaram vama na pitanja. Uzgred, bio sam na smeru Telekomunikacije.

Šta ti daje energiju i entuzijazam za pobedu?

Stefan: Energiju mi daju Guarana i Red bull, a entuzijazam… Mislim da se sa time rađaš, to ili imaš ili nemaš u sebi. Ako imaš, najviše se odražava u situacijama kad radiš nešto što voliš i odričeš se mnogih drugih stvari zarad te.

Ja recimo volim košarku i ne volim da gubim, bolje rečeno volim da pobeđujem. Nisam neke zavidne građe za nekog košarkaša 178cm (u visinu/nizinu) i onda to mora da se nadomesti energijom i velikim trudom, radom, požrtvovanjem i što ti nazivaš energijom.

Kad sve to promešaš i začiniš, dobijaš entuzijazam. 

Kakav je osećaj voditi ekipu koja sjajnom igrom dobija sve protivnike?

Stefan: Mnogo loš, jer se stavim u poziciju protivnika i onda mi bude žao. Šalim se, naravno, nema boljeg osećaja nego kada sa drugarima s kojima si jako blizak i družiš se sa njima dugi niz godina, stvoriš takvu atmosferu da se zna da su trening i utakmice jedno, a zezanje posle toga nešto sasvim drugo.

Jako je teško uklopiti samo te dve stavke, a ne nešto više. Sastančili smo posle treninga, dogovarali se šta bi bilo najbolje, ko da nas vodi. Ja sam tada izabran za kapitena, jednoglasno, jer sam jedan od dvojice koji još aktivno igramo i tu sam najduže, od svoje prve godine u školi.

Osećaj je sjajan i ponosan sam na sve momke koji su u tom timu i koji trpe i neke moje ispade i greške, ali bitno je da igramo dobro, ne gubimo nadu ni kada gubimo sa 15 razlike na kraju ¾, grizemo do kraja i verujemo jedni drugima u svakom trenutku.

Krivo mi je bilo što prošle godine nismo imali sreće da se plasiramo u Prvu ligu, koja nam je izmakla u poslednjoj sekundi, ali ove godine guramo dobro i na pravom smo putu da ostvarimo taj cilj.

Koliko dugo se ozbiljno baviš košarkom?

Stefan: Ozbiljno se bavim od kad sam pobedio babu! Mislim, nije da se hvalim, ali kad dobiješ nekog ko ima 40 i kusur godina više od tebe, misliš da možeš da pobediš svakog. I onda kada sam izgubio basket od rođaka koji je moje godište, zapitao sam se da li je problem u meni ili u babi, pa sam rešio da nema više zezanja. Košarku uvek igram ozbiljno, a usput se i zabavljam.

U čemu je tajna formula naših sportista?

Stefan: Ako bih ti rekao, onda to više ne bi bila tajna.. Svi oni imaju volju, vedar duh i po malo znanja u nekom od sportova, bilo da je to fudbal, odbojka ili košarka, nebitno. Sve momke i poneku devojku poznajem sa „Jada“ i svi su kvalitetni i duhoviti ljudi, prave drugarčine i dobri u tom sportu kojim se bave. Svi koji žele da nam se priključe neka dođu na neki od treninga. Ako su dovoljno mudri i inteligentni, videće u čemu je tajna.

Kako proslavljate pobede?

Stefan: Pobede ne proslavljamo, to je normalna situacija. Kada se završi utakmica, prošle godine smo imali ritual u vidu „Prva srpska četnička kafana“. Da se ne uvredi niko, nije zato što smo mi neki nacionalisti, ili šta već. Jedino ta kafana je radila u nedelju kasno uveče, posle naše prve utakmice u ligi prošle godine i onda smo zbog tog njihovog profesionalizma i pravog pristupa jedne kafane, praktikovali da posle svake utakmice odlazimo tamo.

Kada smo odigrali poslednju utakmicu te godine i ta kafana se zatvorila. Jako tužna priča. Sada lutamo od kafane do kafane, uvek nam bude lepo gde god da smo, ali srce nam je tamo kod poslednje stanice Zelenog venca.

Šta misliš, da li možete da osvojite prvo mesto na elektrijadi ove godine?

Stefan: Nećemo puno da pričamo, ali ako nam se bude priključila stara garda ljudi (momci koji su najzaslužniji za osvajanje Elektrijade 2010. u Čanju), koja se najavila da nas pojača, onda mogu da kažem da smo sigurno među glavnim favoritima za osvajanje.

Da li te  još nešto čini srećnim sem košarke, spavanja i hrane?

Stefan: Au, da li ima nešto? Kako se približavam kraju intervjua komplikuješ mi sve više. Svi koji me poznaju znaju da su mi ove 3 kombinacije omiljene i najviše me čine srećnim, ne znam koju bih odvojio, sve su mi kao deca. 

Ako se Bounty čokoladica ne računa u hranu, onda me ona usrećuje kao i ove 3 stvari. Kad ne treniram, ne spavam i ne jedem, ni Bounty čokoladicu, a retke su te situacije, srećnim me čine višesatne „bleje“ sa ortacima i pozitivnim ljudima.

Eto to bih ovako mogao da izdvojim da me čini srećnim, da ne kažem ispunjava, a u top 5 mogu da stavim i žene/devojke.

Da li je istina da je plišani lav kralj plišanih životinja?

Stefan: Kao i u realnom životu, nije zato što je moj, al’ je stvarno kralj lav. Od ostalih lavova volim pivo. I još nešto, ukoliko se neka od žena prevari da dobije dete sa mnom, a da bude muškog roda, definitivno će se zvati Lav. Pomirite se s tim!

Da li možeš našim čitaocima da ispričaš neku anegdotu sa treninga, utakmice, elektrijade?

Stefan: 2010. Čanj: Upoznali smo Crnogorce, Boža odbojkaš je naučio da igra mau mau, osvojili smo Elektrijadu u košarci (to nije anegdota). Pobedili smo u igrama bez granica, jer je Ratko u jednoj od igara pojeo bananu bez ruku sa sve korom (cilj je bio pojesti bananu). Bila je premazana eurokremom i ja ga u potpunosti razumem.

P.S. Nikog obučenog nije ubacio u more, za razliku od prethodne godine.

Ako želite da proslavljate pobede sa nama, pravac Mađarska 23.maj 2013.

 

Želimo našim košarkašima puno uspeha na Elektrijadi, tim ICT Časopisa!

Tags: 
Aktuelan: 

Komentari

2

Komentar: 
Da li je istina da si formirao Pepin klan koji je bio zadužen za svrgavanje Brke sa mesta kapitena, kako bi sada sa ponosom mogao da nosiš kapitensku traku? I možeš li malo konkretnije da pojasniš nama koji nismo upućeni, kako je izgledalo to učenje mau-maua?

Komentar: 
To se ja malo sepurim kao kapiten dok Brka nije tu, kada dodje onda podvijem rep i sedim u cosku, napijem Somija i pustim ga malo da mu preti..:) A za mau mau me cudi,cini mi se da si bio tamo, kao kroz maglu se secam da nismo mogli da ti pojasnimo lepo sa 6 karti koliko je po pravilima na pocetku, pa smo ti udelili ceo spil od 2 moguca.. Sve posle toga je istorija..:D