Intervju za ICT časopis - Dr Dragoslav Danilović

Dugo očekivani intervju sa profesorom dr Dragoslavom Danilovićem

1. Čega se prvo setite kada pomislite na Vaše studentske dane? Da li pamtite nekog profesora koji je na Vas ostavio poseban utisak?

Prva asocojacija mi je jedan potpuno drugačiji način života od ovog današnjeg. Mislim da je tada sve bilo mnogo jednostavnije: i zabava i učenje.

Najlepša sećanja su mi vezana za profesore u mom srednješkolskom obrazovanju. Sve profesore Matematičke gimnazije u Beogradu pamtim kao vrhunske stručnjake, ali prvenstveno kao dobre ljude sa posebnom sposobnošću da razdvoje bitno od sporednog. Zahvaljujući njima, potencijal svakog učenika je maksimalno razvijan na fin i kulturan način.

2. Kako ste provodili svoje slobodno vreme kada ste bili student i kako ste pristupali studentskim obavezama? Imate li neki svoj „recept“ za uspešnost?

Za ovo pitanje nisam preporučljiv sagovornik za aktuelne studente. Obavezama sam pristupao kampanjski, pred ispite. Društvo i fudbal su bili jaki izazovi kojima sam se odupirao samo za vreme ispitnog roka. Uglavnom sam sve ispite davao u prvom roku (to je tada skoro uvek bio junski rok), jer mi je to omogućavalo bezbrižno letovanje.

Recepti slabo pomažu, čak i u kulinarstvu. Uspešnost je veoma relativna kategorija. Ako mislite na poslovnu uspešnost, a ne na neku drugu, npr. u ljubavi, onda mi je jedini recept: matematika. Kad god možete, vežbajte vijuge jer će vam to popraviti kvalitet bilo kog posla kojim se bavite. Najgora stvar je da se bavite poslom koji ne razumete.

3. Da li ste oduvek želeli da se bavite profesorskim radom?

Podučavanje je ekstremno težak posao ako ne postoji dobra komunikacija između učenika i učitelja. Mislim da ne postoji ništa teže od saznanja da niste uspeli da učenika naučite to što ste nameravali. Oduvek sam nekoga nečemu podučavao i generalno su me prijatelji kvalifikovali kao osobu koja ne ume svakome da prenese znanje kao i da nemam sposobnost da se spustim na nivo osobe koju podučavam.

4. Pre nego što ste počeli da se bavite profesorskim radom radili ste u Institutu za mikrotalasnu tehniku i elektroniku. Kakvi su Vaši utisci tokom rada u ovom institutu?

Veoma lepi. Kolektiv je bio mlad i atmosfera je bila veoma prisna. Imali smo sreću da radimo najsavremenije projekte iz mikrotalasne elektronike, pri čemu je veoma skupu opremu i komponente finansirala JNA, koja je tada imala neograničeni budžet za takve stvari. Na projektima su sarađivali najkvalitetniji profesori sa ETF-a, Raković, Branko Popović, Marinčić, Đorđevič i drugi.

5. U Vašoj biografiji stoji da ste radili kao asistent na Elektrotehničkom fakultetu na kome ste magistrirali i doktorirali. Da li se rad na fakultetima veoma razlikuje od onog u visokoškolskim ustanovama?

Za vreme postdiplomskih studija sam radio kao asistent-pripravnik u Laboratoriji za elektroniku. Iz tog perioda ostao mi je snažan utisak da izuzetno kvalitetnim studentima ovog fakulteta nije pružena ni izbliza adekvatna obuka. Program je prvenstveno bio prilagođen profesorima, tako da je postojao ogroman broj predmeta za koje ni dan danas ne znam čemu služe. Smatram da je za opravdano uverenje da su elektro-inženjeri sa ETF-a najkvalitetniji kadar, prvenstveno zaslužno to što su već po svom sastavu te osobe najkvalitetnije, a da je udeo koji im je ETF nadogradio veoma mali.

6. Nedavno je rađeno istraživanje studenata Beogradskog Univerziteta i ustanovljeno je da prosečan student namerava da ode u inostranstvo i tamo započne svoju profesionalnu karijeru. Da li mislite da je to dobro za studente u oblasti informacionih tehnologija, s obzirom da ste neko vreme proveli u inostranstvu na postdoktorskom usavšavanju?

Početak profesionalne karijere u inostranstvu može da bude višestruko koristan: proširivanje vidika; praktična primena stečenih teorijskih znanja; usavršavanje jezika; proširivanje kruga poznanika i prijatelja; zarada. Problematika vezana za informacione tehnologije ima veliku prednost u tome što se većina projekata za inostrane kompanije može da obavlja od kuće, bez fizičkog odlaska u inostranstvo. S druge strane, dubokog sam uverenja da rad u inostranstvu treba da bude vremenski ograničen, nikako da to bude odluka „za ceo život“. Imam veliki broj prijatelja koji su izuzetni stručnjaci i koji su odlučili da se zauvek presele u zemlje Zapada. Kada se sretnemo, ni jedan od njih, iako su svi poslovno uspešni, ne odaje utisak srećne osobe.

7. Uradili ste puno projekata koji se primenjuju u praksi. Koji istraživački projekat vas je posebno inspirisao rezultatima i zašto?

Svi projekti koje sam radio su bili vezani za programiranje. Da li je programiranje umetnička forma? Isto koliko je fotografija ili film bio umetnička forma u nedavnoj prošlosti. Kada je fotografija prvi put napravljena, smatrana je izvanrednim tehničkim dostignućem i ništa više. Ona je predstavljala tehnički postupak beleženja stvarnosti. 150 godina kasnije, mi smo danas u stanju da fotografiju protumačimo kao subjektivni umetnički izraz. Pre oko sto godina braća Lumier su prikazali film o ulasku voza u stanicu Lion i proizveli reakciju da su svi prisutni u panici pobegli iz sale u kojoj se prikazivao film u strahu od dolazećeg voza. Danas zanamo da “čitamo” film, mi smo “filmski obrazovani”. Ovo ne možemo još uvek da kažemo za programiranje. Danas na programiranje gledamo kao na čisto tehničku stvar. Programer danas, ono je, što je filmski stvaralac bio pre jednog veka: umetnik koji stvara u mraku, čekajući da se društvo obrazuje toliko da bude u stanju da njegov rad tretira kao umetnost. Sigurno nećemo čekati vek da se ovo dogodi.

Posebno me je inspirisao rad na mom drugom projektu na ETF-u koji je bio začetak rada na veštačkoj inteligenciji, konkretno dokazivač teorema teorije grafova. Projekat je vodio prof. Dragoš Cvetković koji danas važi za vrhunsko ime u oblasti teorije grafova i operacionih istraživanja. Moj deo je bio vezan za algoritme za utvrđivanje izomorfizma grafova.

8. Šta vas posebno raduje u radu sa studentima Visoke ICT škole?

Iskreno da kažem, ima više stvari koje me brinu od onih koje me raduju. Najteže opterećenje proističe iz saznanja da je većina studenata u svom osnovnom i srednjem obrazovanju neoprostivo intelektualno zapuštena. Niko sa tom decom nije sistematski i smišljeno tokom tog školovanja vežbao način razmišljanja i donošenja zaključaka. Ovakva školska obuka ih je punila ogromnom količinom informacija bez ikakvih međusobnih logičkih relacija, što je rezultovalo time da su se informacije zaboravile ostavljajući samo prazninu.

9. Koji od predmeta koji predajte, smatrate posebno važnim za sticanje stručnosti i znanja studenata i zašto?

Odgovor na ovo pitanje je povezan sa prethodnim. Smatram da je posebno važno da popravimo kvalitet razmišljanja i donošenja zaključaka, bez obzira o kom se predmetu radi. Ishod predmeta treba da je dvojak: konkretna stručna osposobljenost i razumevanje suštine problematike koju predmet tretira. Bez ovog drugog, ishod je ravan ishodu nekog tromesečnog kursa. U skladu sa ovim, ne mogu da izdvojim ni jedan poseban predmet u odnosu na druge.

10. Uskoro počinje upis nove generacije studenata u Visokoj ICT školi, šta biste preporučili budućim studentima?

Prvo i najvažnije, da žive život punim plućima, jer samo sada i nikada više imaju tu svoju mladost. Da bi ovo udisanje života bilo kvalitetno, važno je da svoje obaveze odrađuju efikasno, da ne ostavljaju stvari od danas za sutra. Imaju sreću da su odabrali Školu čiji profesori tu njihovu mladost potpuno razumeju.

11. I za kraj, imate li neku svoju omiljenu rečenicu koja vam pokreće optimizam i radost u životu?

Nažalost, sve optimističke rečenice su mi se ofucale. Živimo u završnoj fazi tranzicije u novi svetski poredak koji ima jasno definisane šablone kako budući čovek treba da izgleda. Taj izgled mi se ni malo ne dopada i on baca senku na sve rečenice koje pokreću optimizam i radost u životu.

Hvala na vremenu koje ste odvojili za naše čitaoce.

Hvala vama, bilo mi je zadovoljstvo što sam imao priliku da odvojim to vreme.

 

Tags: 
Aktuelan: