Zaboravljeni uređaji

Verovatno svi mi imamo neke sitnice koje obeležavaju naše detinjstvo i kojih se nakon mnogo godina rado setimo. Međutim, ono čega se svi mi sa setom sada sećamo i što je činilo sastavni deo našeg odrastanja tokom 80-ih i 90-ih, nove generacije neće imati prilike da upoznaju.

Teško je zamisliti da sada toliko popularni i pre svega praktični CD-ovi i DVD-jevi postanu zastarela i neupotrebljiva tehnologija, ali u narednim redovima pogledajte koji su to uređaji i gedžeti doživeli baš takvu sudbinu.

 

 

FLOPPY disc

Floppy (FDD) disketa je uređaj za skladištenje podataka koji je bio glavni prenosivi medij do pojave CD-a, a kasnije i DVD uređaja i medija. Sastoji se od savitljive (eng. floppy = savitljiv) tanke okrugle ploče presvučene tankim slojem namagnetisane materije koja se nalazi unutar plastičnog omota kvadratnog oblika.

Skoro 20 godina floppy disk je vladao računarskim svetom i bio glavni prenosnik podataka među računarima, a danas biva manje korišćen zbog mnogo većih i bržih CD i DVD medija. Iako je skoro potpuno iščezao, još uvek se, istina u zanemarljivoj količini koristi, a u upotrebi su 3,5 inčne diskete. Zanimljivo je da je administrativna služba grada Banjaluke za 2013. godinu naručila 200 floppy disketa.

Ipak, iako je skoro 20 godina suvereno vladao računarskim svetom i bio glavni prenosnik podataka, početkom novog milenijuma je i svakako izgubio bitku sa znatno efikasnijim CD-ovima, DVD-jevima i USB stikovima.

AUDIO KASETA

U vreme digitalne memorije, MP3-jeva, mikro SD kartica i hard diskova, samo se još stariji ljubitelji muzike prisećaju dobre stare kasete. Audio-kasete sa magnetnom trakom sa nama su još od 1963. godine, kada ih je usavršila holandska kompanija “Filips”.

Snimanje i reprodukcija zvuka se vrši pomoću kasetofona koji omogućava snimanje na kasetu, na kojoj je navijena magnetna traka. Zvuk se čita pomoću posebnih elektromagneta postavljenih na magnetnu traku u kaseti. Kaseta je svoj vrhunac dostigla 1989. godine kada ih je samo u Velikoj Britaniji prodato preko 83 miliona komada.

Ako se vratimo u 90-te godine prošlog veka kada su ovi audio nosači bili potpuno dominanti u ovoj oblasti, setićemo se i svih audio čitača poput vokmena i kasetofona koji su takođe poslednjih godina pali u zaborav dolaskom nove tehnologije. Na njih je bilo moguće iznova i iznova nasnimavati muziku sa radija, s tim što bi kvalitet zvuka samim tim znatno opadao. Nostalgičarima je grafitna olovka sasvim sigurno jasna asocijacija na nju

VHS KASETA

Video-kasete ili VHS (Video Home System) kasete u upotrebi su od druge polovine sedamdesetih godina, a prvi VHS plejer predstavljen je 1977. godine u Čikagu. Tih godina povoljno video snimanje i reprodukcija u domenu široke potrošnje postali su važan deo televizijske industrije. U to vreme su veliku borbu na tom polju vodile Betamax (čija su prednost bile bolje karakteristike video zapisa), čedo japanske kompanije Sony i američki VHS (čija je prednost bila dostupnost video plejera, kao i mogućnost dužeg prikazivanja videa i njegovog lakog premotavanja). Na kraju je VHS odneo pobedu kojoj je, ne sumnjamo, u mnogome kumovala i moć američkog tržišta i lobija.

VHS kaseta je 187mm široka, 103mm visoka i 25mm debela, plastikom obložena kutija sa 5 “Philips head” vijka. Ona takođe sadrži antidispuling mehanizam koji sprečava gužvanje trake. Sadrži najviše 430m filmske trake.

Krajem devedesetih došli su “crni dani” za VHS jer su ga “pregazili” optički diskovi. Proizvodnja VHS-a počela je da drastično opada od 2000. godine, a od 2006. godine nijedan zvanični filmski studio u SAD nije objavio novosnimljeni film u VHS formatu.

VIDEO REKORDER

Prvi VHS (Video Home System) plejer je razvila japanska kompanija JVC i prvi put je prikazan javnosti na Potrošačkom sajmu elektronike u Čikagu 4. juna 1977. godine, a 1. oktobra iste godine je počela prodaja široj javnosti. Krajem 70-ih i početkom 80-ih industrija je bila u već pomenutom “ratu” između VHS-a i Betamax-a. VHS tehnologija je pripadala JVC-u, ali je ta kompanija prodavala licence za svoj proizvod drugim kompanijama po znatno nižim cenama u odnosu na one koje je tražio Sony za svoj proizvod, što je takođe išlo u prilog konačnoj pobedi VHS-a.

Pobeda na tržištu je imala za posledicu da se VHS plejer unapređuje na svim poljima, što je dovelo do toga da upravo taj proizvod dominira tokom druge polovine 80-ih i tokom 90-ih, kada VHS nije imao ozbiljnog konkurenta. Kod nas će ostati upamćeni po mogućnosti snimanja tada popularnih španskih serija na prazne VHS kasete.

U bliskoj prošlosti optički diskovi su počeli da nude bolji kvalitet u odnosu na VHS kasete. DVD-jevi su na kraju masovno prihvaćeni i time su gotovo u potpunosti zamenili VHS. Proizvodnja VHS-a je počela drastično da opada od 2000. godine, a od 2006. nijedan zvanični filmski studio u SAD nije objavio novosnimljeni film u VHS formatu. 31. decembra 2008. godine završeno je poslednje veliko prebacivanje materijala sa VHS kaseta, što je bilo uzrok drastičnog pada korišćenja VHS plejera.

GRAMOFONSKA PLOČA

Malo je onih koji sa nama dele studentske klupe, a da se sećaju pucketavog zvuka vinila na gramofonu. Privilegiju da uživaju u jednom od najobožavanijih nosača zvuka su imali uglavnom oni rođeni 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, kada su najuticajniji svetski bendovi svoje hitove izdavali upravo na gramofonskim pločama. One su bile trend, a omoti albuma su bili podjednako bitni iz razloga što su predstavljali ideju bendova koje su predstavljali, te su kao takvi i sami izazivali veliko interesovanje i značaj.

Gramofonska ploča datira još s kraja 19. veka, tačnije iz 1887. godine, a bila je veoma popularna do 80-ih godina prošlog veka. Reprodukcija zvuka vršila se preko gramofona, tako što je pogonski mehanizam okretao držač gramofonske ploče. Zatim se ručica sa gramofonskom iglom spuštala na gramofonsku ploču, pratila brazde urezane na ploči i pritom vibrirala levo-desno. Te mikro vibracije su se vodile na izvor zvuka, a to su u početku bile trube za reprodukciju, gde su se vibracije pojačavale i pretvarale u zvuk. Kasnije se tu nalazilo pojačalo, koje je dalje bilo povezano sa zvučnikom. Najstarija srpska ploča, prečnika 17 centimetara, snimljena je 1903. godine u Beogradu i potom štampana u Londonu.

Ipak, ne može se reći da su gramofonski ploče u potpunosti izgubile značaj s obzirom da je sve više kolekcionara i pasioniranih ljubitelja nekada popularnih “longplejki” (među kojima je i autor ovog teksta), a čak se otvaraju I nove prodavnice ploča i oživljavaju zamrle berze ploča, pa se s pravom možemo nadati da one vremenom neće pasti u potpuni zaborav.

 

Verujemo da Vam je ovo putovanje kroz vreme evociralo određene uspomene iz detinjstva, a sasvim sigurno su se među njima rame uz rame mogli naći i pejdžer, analogni foto-aparat ili ručni digitron, no o njima ćemo nešto više reći drugom prilikom.

 

 

Inspiracija - Izvori:

http://www.telegraf.rs

Tags: 
Aktuelan: